|
http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2857&rid=4&id=4867 Krstaši na Balkanu Mobilisanje Srbije protiv terorizma je rizik koji bi mogao da ide
naruku Amerikancima po sistemu “zavadi pa vladaj” u vecitom
konfliktu izmedu pravoslavnih i islamista, bez stvarnog prihvatanja pravoslavnih
Slovena kao ravnopravnog partnera Dajana Džonston, Amerikanka iz Pariza, mnogo voli Srbe. I više nego što su oni u stanju sebe da vole. U knjizi „Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada” (2002), dr Džonston, recimo, piše da je JUL, stranka Mire Markovic, bila „avangardna”, „japi” stranka, „stranka mladih, urbanih, kvalifikovanih”, kako je objasnio prevodilac Milosav Popadic. Knjiga se ove godine pojavila kod nas u izdanju IGAM-a, izdavacke kuce Miroslava Toholja.
Dr Džonston još piše da su neki od „elitnih clanova” JUL-a „bili umešani u manje-više ilegalnu trgovinu koju su izazvale medunarodne sankcije, ali je doktrina JUL-a bila savršen kompendijum modernih levicarskih stranacki korektnih ideja i multikulturnog zajedništva koje nije imalo niceg zajednickog sa nacionalizmom.” Istina, dr Džonston kaže da nije imala prilike da upozna Miru Markovic.
Da li ste upoznali Slobodana Miloševica, Vojislava Šešelja, Radovana Karadžica, Ratka Mladica... uhvacene i neuhvacene haške optuženike?
- Možda ce izgledati cudno, ali dok sam pripremala knjigu nisam se trudila da sretnem te ljude... Najjednostavnije je saznati šta poznati ljudi imaju da kažu, citajuci novine i knjige i gledajuci ih na televiziji. Ne mogu da zamislim da bi mi otkrili neke nove tajne. Radila sam intervju sa ljudima iz JUL-a, stranke Mire Markovic. To je bilo za vreme mojih najranijih medunarodnih kontakata dok sam radila za Zelene, kao predstavnik za štampu u Evropskom parlamentu. Tada sam razgovarala i sa ljudima iz opozicije koji ce tek kasnije postati znacajni, posebno sa Vojislavom Koštunicom, koji je ostavio dobar utisak svojom skromnošcu i direktnošcu. Upoznala sam Ibrahima Rugovu u Evropskom parlamentu, gde je bio veliki favorit, a slušala sam i šta su njegovi ljudi govorili u Prištini.
Putovali ste po Srbiji, Kosovu? Gde ste sve bili?
– Bila sam u Prištini, Peci, posetila sam Gracanicu, Uroševac. Rentirala kola i putovala. Na Kosovu su me najviše zanimali razgovori sa Srbima i Albancima koje sam slucajno srela. Ti razgovori su mi otkrili drugaciju sliku od one koja je prezentovana na medijima
– Srbi su bili u strahu, ne Albanci.
U svojoj knjizi kritikujete zvanicni pogled na dogadaje u balkanskim ratovima devedesetih, osudujete NATO bombardovanje 1999, koje i danas u zapadnim medijima nosi epitet “humanitarno”, demantujete zvanicnu medijsku sliku o Jugoslaviji “tamnici naroda” u kojoj su Srbi hteli da stvore “veliku Srbiju”, sprovodili “etnicko cišcenje” i organizovali „logore smrti”. Uopšte, kakav je odnos americkih i evropskih medija prema “Suludim krstašima” od prvog izdanja 2002?
- Mediji su potpuno ignorisali knjigu. Prošle godine je izašlo francusko izdanje. Mislim da cu u Francuskoj imati više šanse, jer živim ovde vec 30 godina i pozvana sam sa mnogih strana da govorim. Zapravo, dobila sam i mnogo mejlova iz Amerike, prijateljskih, mejlova podrške, i mislim da u Americi nije bilo napada poput onog 2003. u Švedskoj, znam da nije. U Švedskoj se dogodilo nešto ekstremno neobicno, napadnuta sam vrlo surovo u medijima. Sigurno je da ja nisam jedina koja je napisala knjigu u Americi koja kritikuje oficijelni pogled na stvari. Nove knjige se stalno pojavljuju.
Spomenuli ste Švedsku. Kada je u jesen 2003, u jednom švedskom magazinu izašao intervju sa vama, usledile su kritike kako je intervju isuviše jednostran, isuviše prosrpski. Magazin je prozivan da je fašisticko-levicarski. Kako se to završilo? Kako je prošao novinar koji je radio intervju sa vama?
- Dobio je otkaz. Tako se završilo. Nadam se da se to vama nece dogoditi (smeh).
Srbija nije Švedska...
- Ne mogu da iskažem koliko sam bila uznemirena i ljuta kad se to dogodilo, novinar koji je napravio intervju, bio je jedan od urednika u tom magazinu, ja nikad ništa o Švedskoj cula nisam, ne znam ljude, ne znam švedski, ništa o toj zemlji ne znam. Magazin jeste levicarski, opstaje kao takav i cilj ovog napada je da se razori i taj poslednji slobodniji glas u Švedskoj. Slala sam svoje demantije koji nikada i nigde nisu objavljeni.
Koje ste izvore koristili u svom istraživanju? Sa kim ste razgovarali iz Srbije ili bivše Jugoslavije? Ko vam je pomogao u istraživanju, u radu na knjizi?
- Moji izvori su uglavnom pisani, a ne verbalni. Knjige, novinski clanci, dokumenta svih vrsta, sve što sam mogla da procitam, na engleskom, nemackom, italijanskom, francuskom, ili srpskom. Srpski citam uz poteškoce. Vecina ovih izvora je i spomenuta u fusnotama knjige. Na engleskom najkorisnije knjige koje sam citala bile su od Sjuzan Vudvard i lorda Dejvida Ovena. Osoba koja mi je najviše pomogla bio je dr Dragan Pavlovic, profesor medicine, istraživac. Ja sam ga srela kada sam u Parizu tražila tekst Memoranduma SANU. On je tada uredivao reviju Dijalog, koja je tada donosila kulturne priloge i politicke tekstove iz razlicitih krajeva bivše Jugoslavije. Zahvaljujuci njemu došla sam do zanimljive dokumentacije, a ja sam jedno vreme zauzvrat uredivala Dijalog. Danas, dr Pavlovic je na Grajšvald univerzitetu u Nemackoj.
Na primer, pišete u knjizi da su NATO i UN finansirali OVK. Da li vam je neko to potvrdio? Otkud vam taj podatak?
- Pa to su svi znali i sada znaju. O tome ja uopšte ne bih postavljala pitanje. To je ocigledno. Postoje svi ti lobiji u Americi, u Kongresu, dva alabanska lobija, pojavila se i knjiga o Krasniciju... Dokumenta se polako pojavljuju. Mnogi ljudi iz OVK otvoreno govore o tome. Toliko je, tek sada novih podataka koji su izašli na videlo, koje ja u svojoj knjizi i nemam. Ne znam kako neko uopšte može da postavi to pitanje.
Da li govorimo o Fljorinu Krasniciju, bruklinskom majstoru za krovove, koji je krijumcario oružje iz Amerike i opremio OVK, o cemu je u svojoj knjizi “Ne bojte se jer imate sinove u Americi”, pisala novinarka Stejsi Saliven? On je u intervjuu za NIN rekao da je samo iskoristio liberalne americke zakone o oružju, ali zakon nije prekršio. Krasnici je iskoristio sistem i „namamio Ameriku u rat na Balkanu”, piše Salivenova.
- Trebalo bi, dakle, da zamislimo da je mala grupa albanskih separatista izmanipulisala Sjedinjene Americke Države, a da one nisu izmanipulisale malu grupu Albanaca? To je vrsta neodlucnosti, neodredenosti koju Amerikanci imaju prema OVK. Realno, Sjedinjene Države su mnogo mocnije od grupe separatista, i americka vlada je vec koristila ovakve grupe u mnogim slucajevima kako bi destabilizovala neku zemlju. OVK bi mogla da se uporedi sa kontrašima u Nikaragvi, ili Jonasom Savimbijem u Angoli. I Pol Pot je, pošto je poražen od Vijetnamaca, uživao pomoc CIA. Lekcija koju su americki stratezi izvukli iz Vijetnama jeste da je lakše naoružati jedan gerilski pokret nego se boriti protiv njega i da je lakše razoriti jednu neprijateljsku zemlju nego razviti jednu prijateljsku zemlju.
Vi kažete da ne postoji suštinska razlika izmedu americkih demokrata i republikanaca, a srpska zajednica u Americi, kao i Srbi u matici, ipak veruju da ce im Bušova administracija ovog puta pomoci u rešavanju kosovskog pitanja. Šta vi mislite o tome?
- Da, svi se uvek nadaju da ce oni drugi biti bolji. Postoje razlike, ali ne u spoljnoj politici. Demokrate vole da isticu pozitivne ciljeve tipa „podizanje nacija”, i „ljudska prava”. Republikanci nisu, pak, skloni da naglase nacionalne interese i pretnje od neprijatelja: komunista, „imperija zla” i, pocev od Regana, „rat protiv terorizma”. U spoljnjoj politici obe partije odlažu rešenje i imaju izgovore za ono što rade. Na kraju rade isto. Predsednici dodu i odu, a kontinuitet politike Sjedinjenih Država obezbeduje jedna mala elita kreatora politike koji ostaju van politike stranaka – i cesto van pristupa javnosti.
Spominjete u svojoj knjizi da je Osama bin Laden ista vrsta neprijatelja kao Manuel Noriega, bivši predsednik Paname. Ima li tu mesta za Slobodana Miloševica?
- Ne, on nije nikad bio americki agent, koliko znam, a oni su bili.
Jedan odeljak vaše knjige nosi naslov: Šta stvarno nije bilo u redu sa Miloševicem? Šta, onda, nije bilo u redu?
- Pitanje je, zapravo, šta nije bilo u redu sa Jugoslavijom. U stvari, sa Srbima kada je Jugoslavija osamdesetih pocela da puca po šavovima. Srbi su bili strahovito podeljeni, rascepkani. Geografski, po svim bivšim republikama, podeljeni izmedu dva identiteta: srpskog i jugoslovenskog, istorijski su se delili na partizane i cetnike, odnosno na komunisticki i rojalisticki gerilski pokret koji se borio protiv nacista, u navikama, na seosko i gradsko stanovništvo. I najzad, nakon Tita bili su podeljeni izmedu levih planova da se reformiše socijalizam i planova centra da se ožive stranke i politicke tradicije pretkomunisticke prošlosti. U takvoj podeljenosti, voda koji ima izglede da uspe jeste onaj cija ambivalentnost može da stvori privid jedinstva. Ono što je bilo pogrešno u Miloševicevom slucaju istovremeno je njegov najveci politicki kapital: rec je o njegovoj neodredenosti.
Šta je bila najveca greška Slobodana Miloševica, po vašem mišljenju?
- To je teško pitanje. Da li je trebalo da unajmi veliku americku firmu za odnose s javnošcu kao što je „Ruder Fin” koja je rukovodila propagandom za Tudmana, Izetbegovica, i Rugovu? Ali ova trojica su takode imala velike lobije koji su bili u vezi sa nemackom i americkom vladom. Miloševic je u politiku uveo kalifornijskog biznismena Milana Panica kako bi se udvorio americkom mišljenju, ali cak ni to nije bilo dobro. Problem je bio taj što nijedna velika sila, cak ni Rusija, na vreme nije imala nijedan interes da sacuva Jugoslaviju, ili da zaštiti srpske interese. Naravno, Miloševic je napravio velike greške. Ali osnovna, temeljna greška bila je u njegovom, možda prevelikom, optimizmu, samopouzdanju, (aroganciji?) na pocetku njegove karijere. Sklona sam da pomislim da da je ta vrsta greške mogla da se dogodi svakom od njegovih politickih protivnika u Srbiji.
Vec duže vreme se prave poredenja izmedu gerilskog vojevanja Al kaide i OVK. Recimo, o dojucerašnjim „OVK borcima za slobodu” americki mediji ce postaviti pitanje da li su teroristi, „spavaci Al kaide”? Da li se nešto menja u odnosu prema Srbiji?
- Vaše pitanje bi trebalo da uliva nadu da Sjedinjene Države mogu da izvuku Srbiju kao partnera alijanse protiv „terorizma”. To bi trebalo da bude i strategija trenutnih lidera u Beogradu. Americka vlada je, naravno, svesna ove nade i moguce je da je ohrabruje. Ali mislim da treba da vas upozorim zbog moguceg razocarenja. Razlozi su sledeci: Kakve god da su veze izmedu OVK i Al kaide, oni nisu isto, i Amerika više voli da koristi albanske agente da se izbore sa Al kaidinim uticajem na Kosovu. Americka strategija je, zapravo, pod uticajem onoga što je americki politikolog Semjuel Hantington definisao kao „sudar civilizacija”. Po tome, zapadni katolici i protestanti, pravoslavni Sloveni i muslimani, sudbinski se „sudaraju”, to je njihova kob. A taj sudar je, opet, po doktrini Zbignjeva Bžežinskog, težnja ka opkoljenoj i izolovanoj Rusiji. Americka politika je tacno bila usmerena na to da razbije Jugoslaviju po tim linijama.
Putinovi napori da svrsta Rusiju sa Amerikom protiv “islamskog terorizma” uspešni su samo na cisto verbalnom nivou, buduci da su americki strateški interesi u Rusiji koja je oslabljena Cecenima i drugim separatistickim pokretima. Mobilisanje Srbije protiv terorizma je rizik koji bi mogao da ide naruku Amerikancima po sistemu „zavadi pa vladaj” u vecitom konfliktu izmedu pravoslavnih i islamista, bez stvarnog prihvatanja pravoslavnih Slovena kao ravnopravnog partnera. Ukoliko se od Miloševica ili “islamskih fundamentalista”, svejedno, prave glavne i jedine žrtve koje su ispaštale zbog onog drugog, to primorava na vladajuci utisak na Zapadu da su Srbi bili glavni zlocinci u jugoslovenskim ratovima zbog toga što su rasisticki odbijali muslimane.
Moj zakljucak bi bio da strategija opstanka Srbije ne sme da se zasniva na “ratu protiv terorizma” (u znacenju islama) nego u naporima da se uspostavi obostrana odgovornost za nasilno razdvajanje Jugoslavije, posebno neprepoznate odgovornosti Nemacke, Amerike, slovenackih, hrvatskih i albanskih separtista.
Demokratija u novom svetskom poretku
Prvi krstaški rat 1096-1099. proklamovala je crkva. Krstaški rat 1999. protiv Srba proklamovan je sa najsvetijeg od svih mesta današnjeg sveta, Holocaust Museuma u Vašingtonu. Bilo je to 23. februara 1999. godine, kada je Džejms Huper, izvršni direktor Balkan Action Councila (Saveta za akciju na Balkanu), održao govor pred trustom mozgova koji okuplja najistaknutije jastrebove Vašingtona, kao što su Zbignjev Bžežinski, Frenk Karluci, Džin Kirkpatrik i Pol Volfovic. Huper je govorio na poziv “Komiteta savesti” Muzeja holokausta. Ovaj glas oficijelne savesti objasnio je da je “Balkan podrucje od strateškog interesa za Sjedinjene Države, novi Berlin, ako hocete, probni kamen rešenosti NATO i vodece uloge Sjedinjenih Država”. Miloševic mora da plati za zlocin “uspešne deobe” SAD od njegovih saveznika. Administracija (Klinton) bi trebalo da bude na nivou americkog naroda i da im kaže da cemo mi verovatno biti vojno prisutni na Balkanu na neodredeno vreme, u najmanju ruku dok se ne postavi demokratska vlada u Beogradu.”
Prema tome, medu iskazanim i neiskazanim razlozima rata SAD protiv Jugoslavije, bila je i želja da se postavi vlada u jednoj stranoj zemlji, famozna “promena režima” postala je jedan od novih prerogativa Imperije. Pridev “demokratski”, u ovom kontekstu, izvesno, ne znaci vladu koja je pobedila na višestranackim izborima, nešto što je Miloševic postigao više puta. Cak ni pustiti ga da izgubi na izborima nije dovoljno dobro. On mora da bude “zbacen od narodnog ustanka”, da se jasno vidi da je rec o “diktatoru”.
Zahvaljujuci tome što su se infiltrirali u instance vlasti (jedan od metoda iz prirucnika Džin Šarp), “Otpor” je unapred saznao datum izbora. Mladici i devojke iz “Otpora” oblepili su zidove posterima sa stisnutom pesnicom i pokušavali da budu uhapšeni kako bi mogli da žigošu režim kao tiranski. Wihova parola bila je “Puk’o je!”, ciljajuci na Miloševica. Gradovi su bili oblepljeni sa nekih šezdeset tona materijala predizborne propagande. U prvom krugu, 24. septembra 2000. godine, od pet kandidata, Miloševic je bio drugi, posle Koštunice koji je dobio više od 48 odsto glasova. Izborni zakon Srbije propisuje drugi krug ako nijedan kandidat ne osvoji 50 odsto. Sa prednošcu od deset poena Koštunica je mogao da racuna sa sigurnom pobedom u drugom krugu. Ali mirna izborna pobeda nije zadovoljavala. Trebalo je uneti više dramaticnosti. DOS je proglasio pobedu u prvom krugu i, tvrdeci da su rezultati “falsifikovani”, najavio bojkot drugog kruga, što je pojacalo tenziju i pružilo priliku agitatorima “Otpora” da uzmu stvar u svoje ruke. DOS je odlucio da odmeravanje snaga prenese sa “glasacke kutije” na “ulicu”, a ulica je vec bila dobro pripremljena. Rezultat izlaska na ulicu bio je spektakl “demokratske revolucije” pred televizijskim kamerama, kada je masa pristalica DOS-a 5. oktobra 2000. provalila u Skupštinu Jugoslavije u centru Beograda. Predstavljen vanjskom svetu kao spontan cin samooslobodenja, ovaj dogadaj je insceniran za televizijske kamere, koje su snimale i emitovale mnogo puta iste scene: mlade kako provaljuju u zgradu Skupštine razbijajuci prozore, zastave koje se vijore, dim koji kulja iz Skupštine, gde su zapaljeni rezultati izbora koji nikad nisu prebrojani da bi se potvrdile optužbe o “kradi”.
Dok su “oslobodioci” podmetali požar u Radio-televiziju Srbije uništavajuci dragocene arhive, televizijske stanice sveta prikazivale su samozadovoljno vandalske scene koje demonstriraju “pad jednog diktatora” kojeg je zbacio gnevni narod. Da provali i vandalizuje slabo obezbedenu Skupštinu, autobusima je iz Cacka stigla rulja siledžija, koje je predvodio antikomunisticki gradonacelnik Velimir Ilic, koji se francuskoj agenciji AFP hvalio da je 2.000 njegovih naoružanih “komandosa” krenulo 5. oktobra da “preuzme kontrolu nad kljucnim institucijama”, ukljucujuci i zgrade parlamenta i televizije. “Naša akcija je unapred pripremljena. Medu mojim ljudima ima bivših padobranaca, bivših armijskih i policijskih oficira, kao i onih koji su se borili u specijalnim jedinicama”, izjavio je Ilic uzbudeno dopisniku AFP. On je dodao da su “neki od nas imali pancir košulje i bili naoružani”. neki od ovih specijalaca bili su veterani iz rata u Hrvatskoj i Bosni. Vrhunac ironije jeste da su mediji Zapada spremno proglasili za heroje “demokratske revolucije” ove bivše pripadnike paravojnih jedinica, koji su u prvom redu odgovorni što su Srbi stekli reputaciju “etnickih cistaca” i ratnih zlocinaca. Daleko od televizijskih kamera napadnuto je i demolirano sedište Socijalisticke partije Srbije, bande “demokrata” prigrabile su najuspešnija preduzeca, a njihova rukovodstva premlacivana i izbacivana sa funkcija. Bez ikakve veze sa novoizabranim predsednikom Jugoslavije, formirani su “krizni štabovi”, koji su bez demokratskog mandata redistribuirali imovinu i funkcije. Još jedan dokaz da “demokratski režim ne definiše glasanje, vec potvrda koju sponzoriše “medunarodna zajednica”.
I to nije sve. Da bi se dobio pristup u “medunarodnu zajednicu”, nove vode Srbije morale su da pomognu NATO alijansi da stekne opravdanje za bombardovanje njihove zemlje tako što ce da isporuce svog ratnog predsednika u Hag na inscenirani sudski proces koji je postavio partner NATO alijanse, Haški tribunal. Nije bilo dovoljno bombardovati Srbiju i odseci deo njene teritorije. Srpski narod mora da se natera da veruje – ili da se pravi da veruje – da je to zaslužio. U Novom svetskom poretku mora da se pocini zlocin koji ce lepo da pristaje unapred pripremljenoj kazni.
(Odlomak iz knjige “Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane
Zapada” dr Dajane Džonston, IGAM, 2005) |